РАЗГОВОР СА ТАТЈАНОМ ЈАНИЧИЋ И ЈЕЛКОМ ФИЛИПОВИЋ поводом друге награде на конкурсу ЧАС ЗА УГЛЕД 10
ЉУДСКА ПОДРШКА И БЕСКРАЈНО СТРПЉЕЊЕ
Татјана Јаничић је психолог, наставник предмета Одговорно живљење у грађанском друштву, а Јелка Филиповић наставник предмета Биологија и Хемија у Школи за основно образовање одраслих у Сомбору. Ауторке су за наставну припрему Одговорно живљење у грађанском друштву – Одговоран однос према здрављу, ризично понашање (осми разред) награђене другом наградом на нашем конкурсу.
ЕДУКА: Честитамо вам, још једном, на освојеној награди и захваљујемо на вредном прилогу у обогаћивању наставне праксе у оквиру нашег Зборника. Било би занимљиво да на почетку разговора кажете нешто више о томе шта вас је мотивисало да учествујете на нашем конкурсу.
Татјана Јаничић: Хвала вама што сте уважили и наградили наш рад. Образовање одраслих је специфично по томе што је рад са одраслима другачији у односу на рад са децом. Одрасли немају можда нека конкретна знања из наставних предмета, али имају животно искуство које их је научило практичним животним стварима, и на које се у настави надограђује оним што би требало да знају. Образовање одраслих је ретко у фокусу интересовања када се говори о конкурсима за угледне часове, углавном су конкурси за основне и средње школе. Ваша издавачка кућа није имала ту врсту ограничења, тако да смо желеле да прикажемо како и шта ми радимо и можда на овај начни да отворимо „причу” и за остале школе које се баве образовањем одраслих и разменимо искуство примерима добре педагошке праксе основног образовања одраслих.
Јелка Филиповић: Хвала и вама, још једном, на честиткама и лепим речима! Волим овакве конкурсе јер, на крају, увек на површину „испливају” квалитетни, креативни и применљиви часови, ако не у потпуности, а онда свакако у појединим сегментима припрема. Верујем да ће тако бити и у нашем случају, јер се припрема у потпуности може реализовати у школама за образовање одраслих, али и у редовним школама кроз наставне предмете Биологију и Хемију због примењивог функционалног знања у одговарајућим наставним јединицама.
Образовање одраслих је ретко у фокусу интересовања, као што је колегиница споменула, и многи му неретко приступају са предрасудама, али то се врло брзо превазилази већ при првом сусрет са оваквом наставом.
ЕДУКА: За протекле три деценије ваша школа је добила и више значајних признања, између осталих и Савета Европе за инклузију Рома. Чини се да се у јавности не поклања довољно пажње образовним установама ове врсте? Које су специфичности школе у којој ви радите?
Татјана Јаничић: У Републици Србији, према последњем попису, 357 406 особа старијих од 15 година је без завршене основне школе, али они нису сви обухваћени образовним системом, јер је похађање функционалног основног образовања одраслих на добровољној основи и зависи од самих полазника да ли ће наставити и завршити основно образовање. Функционално основно образовање одраслих (ФООО) специфично је у много чему. ФООО се реализује са особама старијим од 15 година. Програм ФООО се реализује у три циклуса који трају по једну школску годину: I циклус од 1. до 4. разреда, II циклус обухвата 5. и 6. разред, а III циклус 7. и 8. разред. Распоред наставних активности одвија се у блоковима и максимално је три блока дневно – један блок траје 1 сат. Неке наставне предмете који су у редовним школама код образовања одраслих нема, као што су физичко, музичко, ликовно, али зато има неких других предмета: Одговорно живљење у грађанском друштву, Основне животне вештине, Предузетништво, Дигитална писменост, Примењене науке… Полазници могу да бирају да ли ће похађати наставу пре подне или после подне. Млађи полазници углавном долазе у преподневној смени, а старији полазници, који у већини случајева раде, долазе на наставу у послеподневном термину. Већина наших полазника су припадници ромске популације, 95%.
Јелка Филиповић: Први организовани облици рада у Школи за основно образовање одраслих у Сомбору појавили су се на Радничком универзитету 1952. године, који је настао одлуком Среског синдикалног већа у Сомбору. У то послератно време описмењавање неписмених лица и дошколовање лица без завршене потпуне основне школе били су један од приоритетних задатака тадашњег друштва. Године 1989. Школа добија своју зграду у центру града, у улици Лазе Костића 3, где се и данас налази. За изузетне резултате у области описмењавања и основног образовања одраслих, Школи је додељена престижна награда ,,Златно слово” 1990. године. А године 2007. Школа је за свој пројекат усмерен на инклузију Рома у редовни образовни систем „Вештине за доживотно учење”, добила награду Одељења за Роме и номаде Савета Европе у кампањи „Доста!”
Осим примарне делатности – описмењавања, школа врши и обуке за већи број занатских занимања. Наставу реализујемо у матичној школи у Сомбору, али и на неколико пунктова – насеља у околини Сомбора, као и у Окружном затвору у Суботици и Казнено-поправном заводу у Сомбору, на обострано задовољство, но и посебан изазов.
ЕДУКА: Ваша награђена припрема за час је пример интегративне наставе. Повезале сте предмете Одговорно живљење у грађанском друштву, Биологију и Хемију, у осмом разреду, са темом у блок настави „Одговоран однос према здрављу“. Татјана Јаничић је психолог, наставница Одговорног живљења у грађанском друштву, а Јелка Филиповић, наставница Биологије и Хемије. Осим тога, гости предавачи су вам били Маријана Вуковић, нутриционисткиња и Марио Дуганџић, акредитовани тренер, студент медицине. Опишите како је, у најкраћем, текла ваша сарадња, и како су ученици прихватили ваш приступ и на њега одговорили.
Татјана Јаничић: Сарадња је заиста била на задовољство свих актера. Као наставници, желели смо да час добије на динамици, али и да укључимо професионалце из одређених области како бисмо на најбољи начин реализовали наставне јединице. Искористили смо потенцијале локалне заједнице. Маријана Вуковић је наш чест сарадник, а Марио Дуганџић је лиценциран тренер, којем је ово било прво „крштење” као предавачу и демонстратору. Он је то сјајно урадио. Као тренер упознат са свим физичким тегобама одраслих, и у складу са тим, направио је сјајану атмосферу вежбањем у учионици, са освртом на исказане физичке проблеме самих полазника. Полазници су се упустили у вежбање и заиста је атмосфера била одлична.
Јелка Филиповић: Слажем се са колегиницом, сарадња је била фантастична, што је резултирало овако успешним блоком, што сте и ви препознали као темељ припреме. Интегративна настава пружа много могућности, омогућава то функционално повезивање наставног садржаја више наставних предмета и надограђивање стечених знања. Организација је одузела највише времена, што је и разумљиво код оваквог наставног процеса, али уз мало воље све смо ускладили и допринели осавремењивању наставног процеса путем иновативности и креативности свих учесника. Посебно ми је драго јер смо на неки начин допринеле рушењу „мита” да је у школи досадно и све строго временски структурирано.
Коментари наших полазника су били такви да закључујмо како је овакав приступ, као и начин реализације наставног блока – превасходно њима – био веома стимулативан и ефикасан, јер је усвојеност знања била одлична, што су показали резултати евалуације коју су радили у веома опуштајућој, а ипак стимулативној атмосфери.
ЕДУКА: Реците нешто више и о својој досадашњој наставној пракси. Колико често сарађујете са својим колегама у настави, ко су вам најчешће гости предавачи?
Татјана Јаничић: Сарадња је посебно важна у реализацији наставе у затворима. Тамо није дозвољено уношење мобилних телефона, нема интернета, тако да се материјал брижљиво планира, копира, припрема, а наставне јединице се комбинују како бисмо максимално искористили наше присуство тамо и на адекватан начин презентовали наставно градиво. Једна анегдота: на часу енглеског језика учимо лекцију „Simple Comands”, између осталог и глагол walk, и никако да запамте, и колегиница их упита за најпознатијег „шетача” у пићима, и наравно да су сетили Johnnie Walker-а, и запамтили глагол. Разуме се, то не би било етично у раду са децом, али и то може да помогне у раду са одраслим полазницима.
Истакли бисмо и сарадњу са Националном службом за запошљавање. Одазивамо се сваком Сајму запошљавања, на који полазници долазе припремљени, јер раније на часовима српског језика и предузетништва уче како да напишу мотивационо писмо и биографију, како да је ураде у дигиталном облику и затим копирају у неколико примера и поднесу код различитих фирми за које су заинтересовани.
Јелка Филиповић: Лепу сарадњу имамо са локалном заједницом, посебно са Центром за социјални рад и Црвеним крстом, који реализује обуке пружања прве помоћи за наше полазнике, предавања о ХИВ-у, трговини људима… У циљу промоције добровољног давалаштва крви, Црвени крст Србије сваке године расписује литерарни и ликовни конкурс „Крв живот значи”, на који се радо одазивамо јер не само да су наши полазници добровољни даваоци ове драгоцене течности већ их краси и вештина цртања, тако да смо учествовали и освојили две награде. Најпоносније смо на то што је један од добитника награде и наш полазник из Окружног затвора у Суботици.
Реализујемо сваке године и радионицу противпожарне обуке полазника у сарадњи са фирмом за противпожарну заштиту „Спарк” из Сомбора. Након теоријског дела полазници имају прилику и да самостално рукују апаратом за гашење пожара, што је непроцењиво функционално искуство.
И Градски музеј Сомбор нам излази у сусрет у смислу бесплатног улаза и стручног вођења по сталној поставци, као и Галерија Милан Коњовић, а по повратку у школу реализује се креативна радионица, где сами полазници цртају оно што им се највише допало од слика које су погледали.
ЕДУКА: Шта бисте издвојиле као најважније из свог досадашњег искуства у настави? Шта бисте прво саветовали младим колегама почетницима?
Татјана Јаничић: Подстицати полазнике, не омаловажавати њихово животно искуство. Знање које предајете мора имати употребну вредност и полазник мора да осети да му је то на неки начин потребно – дакле да то има употребну вредност. Изражавати се тако да се не користе страни термини, да настава мора бити динамична и да похвалите све напоре полазника. Морате разумети да неки од полазника нису узели оловку у руке више од двадесет година, да неки не читају течно, јер већини је ромски матерњи језик, да од колевке… за њих и није било „најлепше доба”.
Још једна анегдота: Када сам ушла у наставу, свима сам персирала. С обзиром на то да су већином припадници ромске популације, то су доживели као да се ја дистанцирам од њих и да их на тај начин гледам са висине. Колегинице су ми препоручиле да им се обраћам са ти. На час одговорног живљења у грађанском друштву долази полазница која каже како је дошла само да види како то изгледа и да неће више долазити (из једног села је крај Сомбора). Упознајемо се и питам је за породицу и она наводи, а онда кажем: „Зорице, ти си успешна жена, твоја деца су завршила школе!” Након тога Зорица ми је била једна од најредовнијих полазника. Битан је тај моменат људскости, подршке, похвале, али као и свуда у просвети – бескрајног стрпљења.
Јелка Филиповић: Мотивација је веома битна пошто директно утиче на суштину образовања и развоја личности, побољшава функционално знање јер омогућава развијање креативности и испољавања оних позитивних особина које код ученика/полазника постоје. Сматрам да је она узрок и разлика између успешних и мање успешних ученика/полазника. Добро познавање предмета, захтеви усклађени са могућностима ученика/полазника, подржавање ученика/полазника у наставном процесу, али и на емоционалном пољу, уз ентузијазам наставника, управо омогућавају стварање подстицајне средине за учење.
У раду са одраслима потребно је прилагодити сам „стил” приступа предмету и учењу, узимајући у обзир средину у којој се настава одвија, узраст полазника, уважавање индивидуалних разлика, а све се то узајамно надопуњава. Већина наших полазника су „практичари” и „логичари”, и воле задатке са јасним и прецизним инструкцијама, а надасве са везом између садржаја учења и конкретног проблема. Не одговарају им апстрактни и дуготрајни задаци са нејасним упутствима или они који не подразумевају примену стеченог знања, а кроз пример реализације нашег блока интегративне наставе то смо и показале. Хвала вам још једном!
