Васпитање је онакво какво нам је друштво. И обрнуто.

Проф. др Бошко Влаховић: Васпитање је онакво какво нам је друштво. И обрнуто.

Змаја од Ноћаја је улица у центру Београда која крије старе предратне зграде, и у једној од њих редакцију Едуке, једне од најцењенијих домаћих издавачких кућа. Када се попнете стрмим степеницама до саме редакције, учиниће вам се да сте ушли у дом неког доброг домаћина. Тај осећај појачава се кад се нађете у канцеларији оснивача Едуке, професора Бошка Влаховића. Времешан човек, са широким осмехом, дивним односом према својим запосленима и веома расположен за причу. Али не о себи.

Ваљда баш због тога што о себи мало говори, ако гуглате оснивача Едуке, претраживач вам неће дати ниједан резултат. Тек ако професора Бошка Влаховића потражите под пуним именом и презименом, само ће један линк искочити и одвести вас на сајт Српске академије образовања. Ту ћете открити ко је професор Влаховић. Борац за другачије образовање у Србији. Један од носилаца реформи образовног система од средине прошлог века. Професор Опште педагогије, Образовне технологије и Интердисциплинарног семинара за педагогију и психологију на Учитељском факултету у Београду.

Човек који је давне 1978. године писао магистарски рад на тему Технолошка модернизација наставе и учења. Да, пре безмало 40 година борио се да образовање буде модерно, да се наставницима рад олакша, а ученицима усвајање знања учини лаким и лепим. Он о томе не говори. Током читавог разговора, када говори о себи, он прича само о периоду када је био учитељ у селу, о ђацима, о својим колегама, о томе како је било некад а како данас. О свему што је за наше образовање урадио – нећете чути ни реч.

Баш због те фокусираности на ђака и учитеља, Едука је један од издавача уџбеника коме наставници верују.

У просвети сте, на различитим позицијама, провели цео радни век. Прошли сте пут од учитеља у малом месту до универзитетског професора, напослетку основали Едуку, која је успела да постане један од најзначајнијих издавача уџбеника у Србији. Имајући у виду то богато и атипично искуство, шта видите као сталне проблеме наше школе, које, упркос напорима, још увек нисмо решили?

Наше друштво и даље не успева да у знању, новим идејама и науци препозна највредније производе – нову економију, а то значи и сигурнију и срећнију будућност. То је основни разлог што нам школа још увек истрајава у клишеима старе педагогије. Примерице, пре безмало двадесет година Европска унија је у оквиру Лисабонске декларације усвојила одлуку о стратегијама учења уз примену савремене информационе технологије, као кључног правца даљег развоја образовања. То су урадиле и све њене чланице. Наравно, то није довољно. Темељ промишљања школе мора остати педагошки: технологија у томе може да помогне. У фокусу друштва мора бити образовање и, у оквиру тога, иновативна школа.

У том циљу, што се тиче образовања у Србији, у првом је реду неопходна стратегија унутрашњих промена која би била усвојена на нивоу државе. Променама је неопходан системски приступ уместо досадашње препуштености стихији и импровизацијама. Проблем је у томе што иновативно образовање захтева нове компетенције и управљача и педагога. Наставници морају стално ширити своје видике, учити, напредовати. Код нас већ дуго не постоји систематично и озбиљно руковођење променама у образовању и отуда слаби резултати. Квалитет наше школе заснива се искључиво на индивидуалним напорима даровитих и вредних наставника, а то, без системског плана и подршке, не може бити довољно за свеобухватан резултат.

Колико је уџбеник значајан за укупан квалитет школовања и како Вам сада, када је прошло више од деценије од како је тржиште уџбеника либерализовано, изгледају српски уџбеници?

Полазећи од тога да је уџбеник основно и најважније средство учења, сматрам да је уџбеник важан за укупан квалитет образовног процеса. Одавно је познат феномен незаинтересованости (пасивизације) ученика у традиционалној школи. Узроци и последице тога су познати.

Добри уџбеници могу бити један од корака на путу ка буђењу свести и подизању интересовања ученика за садржаје учења, без чега нема правог сазнања.

У Издавачкој кући Едука настојимо, пре свега, да продуковани уџбеници буду својеврсна сублимација захтева савремених педагошких наука. Сматрам да већи избор уџбеника сам по себи позитивно утиче на квалитет. Наставници су у прилици да критички процењују рад издавача и да, према сопственом нахођењу, одаберу најбоље.

Којим идејама сте се руководили кад сте почели рад на уџбеницима у Едуки? Шта је за Вас добар уџбеник?

Приоритет Едуке је уџбеник као радна књига која служи као подршка активном – самосталном, креативном, развијајућем учењу. Фокус на дете – корисника уџбеника први је и основни критеријум на основу ког се бирају и дидактички обликују садржаји уџбеника у Едуки. Самосталан рад сматрамо веома важним и код детета га треба развијати од почетка образовног процеса. То је савремена стратегија едукације која за полазну тачку има дете – његове могућности, узраст, интересовања, склоности, потребе. С обзиром на то бирају се и у уџбеник уносе садржаји који су интелектуално провокативни, и који доживљајно и емотивно активирају.

Мислим да су мотивационе вредности Едукиних уџбеника садржане и у њиховој повезаности са искуственим животом детета, њиховој читљивости, ликовној и графичкој уређености, интерактивности, мултимедијалности, комуникативности. Све то не бисмо постигли без изузетних тимова аутора (који су најчешће практичари из наставе), илустратора и графичких дизајнера, стручних рецензената и стручњака за језик. У сваки је уџбеник уложено тимско прегнуће и много времена, и рад на уџбенику је подељена одговорност свих чланова тима.

У последње време не занемарујете ни рад на изради електронских извора за учење и наставу.

Електронски подржано учење је, нема сумње, иновација која наговештава далекосежне импликације не само на будућност образовања већ и на развој човека.

Едука се определила да следи овај пут. Већ неко време радимо на уџбеницима, уџбеничким додацима и другим изворима учења којима се садржаји наставе и учење остварују путем дигиталне интерактивне мултимедијалне технологије (интернет, паметни телефони, таблети, лаптоп рачунари и интерактивне табле, уз коришћење одговарајућих образовних софтвера и апликација). Школе показују све већи интерес за електронски подржану наставу и учење. Овај интерес је управо сразмеран дигиталној култури наставника у школама.

Треба очекивати да ће се у будућности електронске технологије убрзано развијати и да ће се интензивирати њихова примена у учењу упоредо са интензивирањем дигиталног образовања наставника. Међутим, електронски извори за учење треба да се заснивају на истим оним темељним педагошким квалитетима као и неелектронски. Њихова предност је у томе што су додатно фокусирани на ученика, обезбеђујући више интеракције, учење кроз игру са вишим степеном слободе, интензивирање интелектуалне активности и креативног испољавања.

Школе су престале да буду безбедна места и помало изгубиле ту васпитну улогу. Чија је то одговорност и како се борити против појединаца у друштву који угрожавају и наставнике и осталу децу?

То је веома сложен проблем. Овде може тек да се дотакне. Да, школа постаје све мање безбедна средина. А да ли само школа? Има ли данас безбедних места за децу? Ко је крив зато што их је све мање? Шта је са моралним друштвеним васпитањем човека у нас? Управо је ово последње питање у основи свих претходних. При помену васпитања, а тиме и понашања младог човека – прва асоцијација је школа. Ова институција је кроз читаву историју имала темељну улогу у васпитању младих генерација. Данас, иако се од ње све више очекује, моћ њеног утицаја на формирање личности очигледно слаби. Зашто? Одавно се зна да је васпитање човека производ различитих фактора: породице, школе, друштвене средине у најширем смислу. Васпитање је друштвен однос. Оно је онакво какво је друштво и обрнуто: васпитање директно репродукује своје и позитивне и негативне исходе на друштво. Друштво је то које уређује исходе васпитања, утврђује његове циљеве и задатке, промовише систем вредности, ствара услове за остваривање постављених циљева.

Колико је онда данас школа уопште васпитно моћна? Од наставника у школи се очекује да преносе вредности и да, поред образовног аспекта, не занемарују ни васпитни аспект свог рада. Како сагледавате тај проблем?

Враћамо се поново на то да је васпитање управо онакво какво је и читаво друштво. У нас и у свету су се догодиле и догађају се изузетне промене. Тип нашег друштва – друштвени систем је промењен. Васпитни процес излази из традиционалних институционалних оквира школе и породице. Управо о томе говори се у књизи „О критичкој педагогији”, која је део наше едиције Педагошка раскршћа. Аутор Анри Жиру, данас већ веома познат канадски теоретичар критичке педагогије, осврће се на проблем либералног капитализма и његовог утицаја на друштво. Материјална богатства, такмичење на тржишту, победе по сваку цену, новац… вредности су које су данас изнад моралних начела. Ако је друштво прихватило ове вредности као примарне, како се школа може против тога борити?

Предузетничко образовање, знање и вештине за већу зараду, знања и вештине за занимање, знања за испитна тестирања, знања ученика за такмичење, за пролазност – сва су та знања потребна, али је то, мање или више, само једна трка до циља образовања. Ипак, и једнима и другима у првом реду, потребан је човек као морални субјекат са ставовима и поступцима у складу са општељудским вредностима. Управо зато што је стицајем ових и других околности школи данас умањена моћ утицаја на морално и друштвено формирање детета, потребна је нека нова дугорочна стратегија васпитног деловања школе која би се прилагодила постојећим условима и стању у друштву.

Поменули сте библиотеку Педагошка раскршћа, јединствену код нас. У њој се, осим дела из примењене педагогије, која изазивају велико интересовање родитеља и наставника, објављују и дела из филозофије образовања. Одлучили сте се за ауторе који припадају правцу критичке педагогије – Анри Жиру, Питер Мекларен. Шта Вас је мотивисало на такав одабир?

У питању су аутори који критички промишљају не само школу, него актуелни друштвени систем који такву школу формира. Ове године Едука за Сајам књига припрема превод темељног остварења овог педагошког правца: књигу чувеног бразилског педагога и филозофа образовања Паула Фреиреа – „Педагогија потлачених“.  У питању је један од најважнијих педагошких умова двадесетог века и једна од најзначајнијих књига о образовању. Поред тога, спремамо и књигу Ноама Чомског „О погрешном образовању“, а Чомског и његове ставове не треба посебно представљати. Дакле, могло би се рећи да остајемо на трагу критичког промишљања вредности неолибералне педагогије.

Образовање какво се данас промовише је искључиво за рад, за већу зараду, за занимања која на тржишту могу бити конкурентна –  једнострано је и инструментализовано. То је концепт образовања фокусиран искључиво на материјалне вредности. У њему су у другом плану личност, морални развој, интелектуална култура. Наравно да такве друштвене околности представљају одличан основ за умножавање девијантних понашања младих.

Друштвена средина, породица, медији, све то има много снажнији утицај од школе, чија моћ из године у годину слаби. Деца се образују ван школе – путем медија, интернета, популарне културе, разних организација… То је домен јавног васпитног деловања јавне педагогије, која је данас све више неолиберална. Наш избор да преводимо ауторе који промишљају ове феномене представља допринос њиховом разумевању, које би требало да негујемо, нарочито у нашој стручној јавности, оснажујући учеснике у образовном процесу – наше наставнике, пре свега – да отворено промишљају промене у којима су се и сами нашли.

Дуго се бавите иновацијама у настави, а у једној од својих последњих књига Образовање у друштву умрежене културе осврћете се на савремене токове. Како видите будућност учења, школе и уџбеника?

Промене у друштву умрежене културе одвијају се вртоглавом брзином. Ипак, оптимиста сам у погледу будућности образовања. Имам утисак да је модел старе школе заиста мртав и да различите иницијативе сведоче да смо на прагу нове парадигме образовања, које се, између осталог, утемељује и на информатичкој технологији. То је развој који нико не може да заустави, а ни до краја да предвиди, али он ће сигурно донети нове и узбудљиве методе и сазнања. На нама је да будемо за њих отворени и спремни на промену.

Извор: Зелена учионица

Интервју водила: А. Ц.