RAZGOVOR SA NASTAVNICAMA SRPSKOG JEZIKA I KNjIŽEVNOSTI JELENOM ĆETKOVIĆ I VESNOM ANDREJEVIĆ povodom treće nagrade na konkursu ČAS ZA UGLED 10

RAD U MALOJ ŠKOLI NE ZNAČI DA JE ŠKOLA ZAISTA MALA

EDUKA: Sa specifičnostima vašeg rada imali smo i priliku i zadovoljstvo da se upoznajemo posredstvom konkursa koji smo pokrenuli pre jedne decenije. Ovoga puta vam, još jednom, čestitamo na stečenom priznanju i zahvaljujemo što ste naš Zbornik ponovo obogatile izuzetnim primerom dobre prakse. Kako vi lično doživljavate priznanja ove vrste, koliko vas ona dodatno podstiču u vašem, očigledno posvećenom i istrajnom, radu?

Na početku ovog našeg razgovora želimo da izrazimo zahvalnost na čestitkama, ali pre svega i na tome što ste pokrenuli i već deset godina uspešno održavate konkurs „Čas za ugled”. Konkursi po svojoj prirodi nisu arena u kojoj je osnovni cilj pobediti, već prilika da svako od nas proceni svoj rad i dobije podsticaj za dalje. Duh ovog konkursa je nekako najbolje oslikan u rečima  autora čitanke za peti razred Jelene Žurić i Monje Jović, rečima koje ne govore o konkursu, nego o rimi. „Tvoje srce kuca u istim razmacima. Talasi zapljuskuju morsku obalu prateći određeni red. Hodaš nogu pred nogu, određenom brzinom ponavljajući isti pokret”. Tako i mi.  Radujemo se još jednoj prilici da zajedno radimo, radujemo se iščekujući konkurs, rezultate, zbornik, radujemo se potencijalnim poznanstvima sa kolegama, našem zajedničkom rastu. Ritmičnost je postala deo nas kroz potrebu  da osmislimo čas, podstaknemo učenike da budu aktivni učesnici u našim idejama koje najčešće  u tom sinergičnom sklopu budu i realizovane. Sam ulazak pripreme za čas u zbirku odabranih priprema zbornika „Čas za ugled”, dovoljna je nagrada. Kad se desi i ona koja je jedno od prva tri mesta, tada je to još jedna potvrda da smo na pravom putu i dodatni posticaj za dalji rad.

EDUKA: List „Škola u trendu” OŠ „Karađorđe” iz Gornjeg Matejevca, u kojoj radi Jelena, osvojio je prvu nagradu Društva za srpski jezik i književnost Srbije za školski časopis. To je značajno priznanje, koje u velikoj meri skreće pažnju na rad škole u celini, a posebno na motivisanost učenika za dodatne i šire, stvaralačke, aktivnosti. Kako podstičete svoje đake, na koji način negujete i razvijate njihovu radoznalost i želju za takvom vrstom učešća i saradnje?

Ponoviću: „Talasi zapljuskuju morsku obalu prateći određeni red.” Tako je i sa školskim časopisom. Kada je časopis 2008. god. pokrenut, došao je kao logično uobličavanje svega što je tokom godine rađeno na časovima novinarske sekcije. Naziv „Škola u trendu” rezultat je učeničkog predloga, a u duhu učeničkih predloga svih ovih godina rad na časopisu i teče. Možda je to i najveća snaga i motivacija za rad u novinarskoj sekciji. Velika motivacija i samom nastavniku bile su reči učenika  „starih novinara” kada su, uvodeći u rad nove članove sekcije, kazali da su radili „svašta zanimljivo”. Dakle, vršnjačko učenje, zanimljive teme (predlažu ih i nastavnik i učenici), posete štampariji, lokalnim medijima, javni nastupi, rad na računaru, gotov produkt jednogodišnjeg rada, razlozi su zbog kojih su učenici motivisani za ovakav rad. Sa ponosom ću reći da su iz naše novinarske sekcije  proistekla i dva novinara sa kojima sa zadovoljstvom sarađujemo.

EDUKA: U nagrađenoj pripremi pokazale ste kako bi mogao da izgleda čas posvećen obradi dela „Život i priključenija” Dositeja Obradovića. Pritom, izuzetno funkcionalno, koristite IKT u nastavi, što je zapravo vaša višegodišnja praksa. Koje biste prednosti takvog pristupa istakle kao najvažnije?

Ponekad se čini da je udaljenost između tekstova i njihovih autora i savremenog trenutka, a samim tim i  učenika, nepremostiva. Tada se mora uspostaviti veza između ta dva sveta  jer ih neminovno povezuju i njihove univerzalne ideje. Jedan od načina da se to učini jeste i upotreba IKT-a u nastavi. Uzimajuću u obzir nastavne principe, a tu mislimo pre svega  na usklađivanje nastave sa uzrastom i sposobnostima učenika, njihovim interesovanjima, neophodno je motivisati ih onim što im je pristupačno i blisko, a to su alati i tehnike zasnovane na IKT-u. Tu idemo u susret učenicima i trenutku u kome svi živimo.  Životni put Dositeja Obradovića nije samo puko nabrajanje gradova i država u kojima je živeo, nego oživljavanje priče o jednom životu i to u alatu trip line. Poruke teksta „Život i priključenija”, tumačene kroz mrežu reči, postaju bliske i razumljive iako ih razdvaja toliko vremena. Samu funkcionalnost korišćenih alata postižemo tako što vodimo računa da princip ekonomičnosti daje meru u korišćenju IKT-a jer suština ipak stoji na sadržaju i ishodima.

EDUKA: Radite u malim školama po broju učenika, ali velikim po trajanju i tradiciji, dugoj gotovo dva veka. Kakav je odnos između centra (u ovom slučaju grada Niša) i tzv. periferije, kada je o obrazovanju reč? Šta biste izdvojile kao najvažnije u svom dosadašnjem iskustvu?

Kao što ste i sami naglasili, rad u maloj školi ne znači da je škola zaista mala. Sigurno ne što se tiče trajanja i izuzetnih đaka, ali i kad su mogućnosti koje novo vreme donosi. Moramo istaći  da su naše škole prigradske i da je to znatno povoljniji položaj u odnosu na udaljenije seoske škole. To svakako olakšava saradnju (mislimo pre svega na saradnju sa gradskim školama) i razmenu u svakom pogledu, ali i na dostupnost mnogih resursa. Upravo te dostupne mogućnosti čine da se položaj malih seoskih škola suštinski ne razlikuje mnogo u odnosu na centar, a kad se tome doda posvećeni nastavnici, razumevanje i poštovanje roditelja, radoznali i zainteresovani učenici, onda razlike postaju nevažne.

EDUKA: Sudeći prema učešću na našem konkursu, nije prvi put da sarađujete. Kako biste opisale svoj zajednički rad i prednosti koje se na takav način stiču?

Nekad se jednostavno desi da se ljudi pronađu u životu i poslu i onda sve dobije svoj pravi oblik. Saradnja, razumevanje, podsticanje, nova znanja, samo su sitnice koje donosimo jedna drugoj u radu. Velika dobit u svemu tome je uzajamni podsticaj da istražujemo, otkrivamo, analiziramo, povezujemo, prihvatamo pa čak i odbacujemo ideje i projekte koji nisu prošli našu zajedničku potvrdu (i ovaj intervju, na kraju krajeva, radimo zajedno). S obzirom na to da radimo u malim školama, te da nam je vrlo često teško da procenimo svoj, a i učenički rad, da ostvarimo veću interakciju među učenicima, saradnja nam pruža upravo takve mogućnosti. Naša saradnja je i saradnja učenika iz dva susedna sela, ali i naša kontrolna tačka za ono što radimo.

EDUKA: Šta biste izdvojile kao najvažnije iz svog dosadašnjeg iskustva u nastavi srpskog jezika i književnosti? Šta biste prvo savetovali mladim kolegama početnicima?

Mnogo toga je u decenijama rada koje stoje iza nas. Najvažnije je, možda, menjati sebe, metode, načine i oblike rada, prilagođavati se i vremenu i generacijama učenika, učiti i od kolega i od učenika. Zbog toga mladim kolegama preporučujemo da nikada ne prestanu da se menjaju i da uvek budu posvećeni poslu. U učionicu će uneti rad, radost, entuzijazam, strast, samo ako ih i sami osećaju. Bez toga se u učionicu i ne ulazi.