Интерву једног од Едукиних аутора уџбеника Информатика и рачунарство за пети разред основне школе “Зеленој учионици”

Концепт дигиталних уџбеника, иако је већ неко време присутан, још није свима потпуно јасан. Разлог лежи у томе што ни задаци који су били постављени пред издаваче нису били прецизни, па је онда велики део посла пао управо на њих. Нема сумње да су се сви потрудили да понуде нешто ново и другачије што ће обогатити свакодневну наставу, а о томе по чему се дигитални ученици домаћег издавача Едука разликују од осталих разговарали смо са професором Милошем Бајчетићем, редовним професором Медицинског факултета у Београду, чланом удружења Moodle мрежа Србије и једним од аутора Едукиних дигиталних уџбеника.

На питање шта је то дигитални уџбеник, професор Бајчетић одговара:

„Када су се уводили дигитални уџбеници, ником није било потпуно јасно шта се очекује од ове врсте образовног материјала, па су неки чак веровали да је довољно да оно што је на папиру пребаце у електронску форму. То је, наравно, бесмислено. Чак су нека истраживања показала да, онај ко користи дигитална средства за учење, уколико наиђе на садржај где има више од два скрола мишем, он ће тај садржај штампати. Ми смо навикли на папир и то и даље преферирамо.”

Ипак, наглашава професор, нове технологије су неминовност и доносе много могућности за квалитетнији рад, само је питање да ли ми то умемо да искористимо.

„Сви издавачи данас иду на коришћење платформи у креирању дигиталних уџбеника, јер те платформе омогућавају интерактивност у раду са електронским материјалима. Дакле, корак напред у односу на оно поменуто пребацивање папирних уџбеника у електронску форму, јесу материјали који сад садрже и тестове, видео-клипове исл.

Оно што Едуку додатно издваја од осталих јесте коришћење софтвера који се зове Moodle, који је бесплатан и доста се користи у образовној заједници. Тај софтвер даје велику слободу кориснику, па наставник који је обучен да ради у Моодле-у, да он дода нешто у лекцију, убаци неки свој клип или нешто са YouTube-а што се њему допало.

Ако одете у било коју школу, сваки наставник ће вам рећи да није ниједним уџбеником стопостотно задовољан и то је нормално. Зато им ова платформа омогућава да уџбеник прилагоде себи и својим ђацима.” – каже професор Бајчетић.

Неки наставници иду тако далеко да и ученике укључују у израду лекција за дигитални уџбеник, што је најбољи начин да се нове технологије употребе у настави, тврди професор.

„Јер, ако ви дигитални уџбеник користите да би ђаци нешто прочитали, одгледали, одговори на питања, нисте много урадили, јер га и даље држите у улози пасивног посматрача. Ако хоћете да он нешто научи, он мора да има неки задатак, активност. Унутар Moodle-a то може да буде од оног најбазичнијег решавања тестова, до учешћа у дискусијама које је покренуо наставник или чак ученик сам, преко групног семинасрког рада који ђаци раде онлајн у групама на које су у платформи подељени. Све то омогућава да ђака пребаците из те улоге пасивног посматрача, на коју се образовни систем у великој већини своди, у улогу активног учесника, чиме му се развија критичко мишљење и подстиче проактивност.” додаје.

Све лекције у дигиталним уџбеницима Едуке су дакле, потпуно флексибилне. Оне су врло квалитетно урађене и задовољиће потребе за дигиталним наставним материјалом већине наставника. Али, увек имате оне који желе да загребу више, да лекцији дају неки свој печат, па чак и да је потпуно измене. Едукини уџбеници су у том смислу врло прилагодљиви. Првобитна верзија увек остаје сачувана, за случај да пожеле да је врате.

На питање шта се дешава ако школа нема одговарајуће могућности за коришћење ове платформе, професор Милош Бајчетић каже:
„Ако школа нема школски сервер који се користи за покретање платформе, наставник се може обратити Едуки, где му они отварају налог на свом серверу и он нормално приступа и користи дигитaлне уџбенике са било ког места где има приступ интернету.”

Ако наставник жели да се обучи да користи Moodle, треба да се обрати Moodle мрежи Србије, која организује обуке, како онлајн, тако и „уживо”. Наравно, ако наставник жели да материјал користи као класичан дигитални уџбеник, онда му никаква посебна обука за софтвер није потребна, све је крајње једноставно и интуитивно. Важно је поменути да за Андроид постоји и мобилна апликација која се може користити.

Професора смо питали и шта је највећи проблем српског образовног система када је реч о дигитализацији, на шта он одговара:

„Многи ће вам можда рећи да школама недостаје хардвер и да је то највећи проблем. Школе би свакако требало да буду боље опремљене, али наш највећи проблем су обуке наставника које, или нису довољно квалитетне, или се не спроводе у довољној мери. Иста ствар је и са ђацима. Иако се мисли да су деца сад дигитално писмена, то је далеко од истине, деца су врло дигитално неписмена јер нису свесна опасности које вребају на интернету. Знате, као што можете погинути у саобраћају ако се не понашате безбедно, можете се на неки начин повредити на интернету. Ученици не знају ко све може видети садржај који објаве, не знају како да воде рачуна шта да објаве, а да не дођу у ситуацију да се за пар година хватају за главу због нечега тога. У уџбенику из информатике за пети разред ми смо сад обухватили и лекцију која објашњава како формирати лозинку која ће бити безбедна и лако памтљива. То је врло важно, људи нису ни свесни какав проблем може да им направи небезбедно понашање на интернету.”

Када је реч о дигиталном учењу, мишљења су врло подељена. Па тако имате поборнике употребе нових технологија у образовању, али и оне који сматрају да нам „компјутери ништа добро нису донели, да смо ми учили без њих, а знали тад више него данашња деца”. Шта бисте њима рекли?

„Вратио бих се мало у историју и рекао бих да један од првих учитеља на свету, Сократ, није записао ниједну једину реч. За њега писана реч није имала никакву вредност и све што је остало од њега записали су његови ђаци. Он је живу реч сматрао јединим валидним методом учења. Замислите да неко данас то каже?

Против отпора новим технологијама се не можете борити. Технологија јесте донела и много негативног, људи су постали површнији у комуникацији, нестрпљиви, желе информације одмах. Па ето, видите, имејл се све мање користи јер је на одговор потребно чекати. Млади ретко пишу мејлове, користе Viber, WhatsUpp. Проблем је и у томе што млади сматрају да не треба да памте информације „А што ми то професоре морамо да памтимо, кад смо захваљујући интернету увек на клик до знања?” Не. Нисте на корак од знања. Ви сте, децо на корак од информације. А информација и знање су две потпуно различите ствари.”

Шта је знање?

Једно је упамтити, друго је разумети, а треће применити. Дете не треба да издекламује градиво, треба да размишља. Знање је на првом месту – способност проналажења информације, друго да критички процените информацију и треће да je примените. Дигитални уџбеници би баш у томе требало да помогну, да се код детета развије критичко мишљење.

Није неписмен онај који не уме да чита, већ онај који поверује свему што прочита, рекао је Иво Андрић. Критичко размишљање, то је оно што морамо да развијамо.

Интервју водила: А. Цвјетић

извор: www.zelenaucionica.com

Најбоља српска наставница: Наставник не сме да буде пуки предавач

Катарина Вељковић је професор математике и рачунарства и информатике у Првој крагујевачкој гимназији. Аутор и коаутор бројних акредитованих семинара у Србији и региону. Носилац десетина награда за бројна постигнућа у својој наставничкој каријери. Један од 50 најбољих наставника на свету и коаутор великог броја уџбеника, међу којима и онај за предмет информатика за пети разред основне школе, у издању ИК Едука.

Када сте ми послали своју биографију, скоро да сам се уморила од самог скролања. Хиљаде сати стручног усавршавања, чак 16 награда и признања, 21 акредитован семинар чији сте аутор или реализатор (и то само у Србији) десетине пројеката, објављених радова, уџбеника… Шта вас покреће на толики рад?

– Сама сврха васпитно-образовног процеса налаже сваком наставнику, као директно одговорном чиниоцу, обавезу пласирања знања и вештина које прате савремене трендове у образовању и друштву. Време у коме живимо подразумева социјални контекст употребности и прагматичности знања које дајемо ученицима и које они треба да усвоје. Самим тим се осећам обавезном да пратим потребе друштва у коме ће моји ученици постати власници сопственог знања које ће им обезбедити самосталност и њихов опстанак у времену које долази.

Шта мислите, шта вас је кандидовало за финале овако престижног такмичења као што је Global Teacher Prize?

– Мислим да је то мој метод рада, у коме коришћење технологије истовремено садржи образовну димензију, где ученици усвајају вештине неопходне за будуће послове, као и етичку димензију коришћења тих истих вештина чији резултат јесте апликација или уређај који за сврху има помагање људима којима је то потребно. Наглашавам им да су они само творци нечега што остаје друштву у аманет.

Како изгледа један Ваш час? По чему се разликује од традиционалног начина рада?

– Кроз хибридну наставу, на мојим часовима, било да су часови обраде или утврђивања, користим квизове, апликације, интерактивне радионице, пројекте задатке и сл. где су ученици стављени у активну улогу, решавајући реалне ситуације, примењујући сва своја знања и вештине које су стекли како на мојим, тако и часовима других наставника. Циљ таквог учења је да ученици решавају проблеме из реалног живота и да науче да сарађују са другима. Акценат овог концепта учења је учење на покушајима и погрешкама (не само у програмирању, него и у конструкцији, али и у постављеној стратегији решавања), користећи технологију (робот) за тестирање решења, као и нагласак на разноврсностима у решењима.

Моји часови јесу велика играоница на којима машта и креација добијају своју пуну потврду. Стваралачке снаге мојих ученика и мене су обостране и подједнаке. Таква узајамност у раду рађа идеје које ја засигурно, сама, не бих имала. Покретачке идеје имају они, којима ја својим знањем потпомажем реализацију и тако им преносим све што знам. Ученици на мојим часовима јесу мислећи практичари, увиђају сврху сопственог рада, и самим тим бивају ствараоци новог друштва.

Које квалитете мора да поседује наставник 21. века како би на прави начин мотивисао децу и пробудио у њима интересовање за предмет који предаје?

– У данашње време улога наставника је комплексна. Првенствено наставник данас мора да буде отворен за промене, то је кључна реч. Та отвореност подразумева континуирано усавршавање, обуке, истраживање, пријемчивост, флексибилност, слушање, препознавање потреба, очување етичког система вредности уз све то… све оно што налаже друштво у коме обитавамо и у коме ће обитавати наше младе генерације. Наставник не сме да буде пуки предавач, већ мора да буде планер и организатор наставног процеса, да буде ментор својим ученицима и сарадник њиховим родитељима и другим наставницима.

Наставник мора да разуме савремено дигитално доба. Мора да пронађе најбољи начин да ученицима омогући да искажу свој потенцијал.

Тачније, наставник треба да зна како да припреми своје ученике за рад и живот у савременом друштву. Да их научи како да разумеју проблеме савременог друштва, али пре свега да научи своје ученике да буду добри људи, да буду спремни за живот у интеркултуралном друштву.

Наставници су склони да критику друштва започну реченицом “…али у моје време…“  и управо тако, то је било наше време, ово је сада њихово време и ми то морамо поштовати. Ми смо ту због њих. Мислим да сам такав наставник, спремна да им покаже пут ка знању, и пустим их да сами дођу до њега.

Неки од пројеката које помињете у биографији су и хибридна учионица и учење на даљину које сте омогућили ђацима којима је то било потребно. Можете ли нам рећи нешто више о томе?

– За ученике моје школе креирала сам е-учионицу која је намењена свим ученицима. Основни циљ је да ученици који дуже времена изостају са наставе због болести или свог личног усавршавања не пропуштају градиво, већ да у сваком тренутку могу да се укључе у учионицу. Виртуелна учионица је простор у коме је ученицима знање на дохват руке, у окружењу које је њима блиско, од лекција, квизова, интерактивних радионица, форума, упитника… То је место где они могу да сарађују једни са другима, оцењујући једни друге, уче једни од других. Показало се да је овај приступ настави одлична идеја, нарочито када

је једна моја ученица одсуствовала због својих спортских обавеза цело једно полугодиште. Тренирала је у Данској, док је градиво савладавала у Србији, не губећи ни једног тренутка корак са својим друговима из одељења. Када је нешто важно – увек постоји начин! Даљина је ту да нас научи да пронађемо нови приступ, препреке су ту да се усавршимо.

Коаутор сте уџбеника за предмет информатика за пети разред у издању Едуке. Зашто је важно што је информатика постала обавезан предмет и на који начин овај уџбеник уводи децу у свет рачунара који је нешто више од друштвених мрежа и  игрица?

– Као што сви знамо деца доста времена проводе на телефону или рачунару, „губећи“ време, на фејсбуку, инстаграму или играјући игрице. Увођењем предмета Информатика и рачунарство подстиче се радозналост, креативно размишљање и решавање проблема коришћењем дигиталних уређаја. Сва знања и вештине које стичу кроз овај предмет биће им корисна у раду у било којој области од природних до друштвених наука.

Веома је важно да деца што раније стичу вештине алгоритамског начина размишљања, да разумеју како рачунар ради као и како је могуће безбедно користити дигиталне уређаје и комуницирати у дигиталном окружењу.

Наш уџбеник Информатике и рачунарства за 5. разред даје одговор на питање „Зашто морам да учим информатику?!“, и конципиран је тако да ученици самостално могу да уче, да информатика није само фејсбук, инстаграм или играње игрица. Кроз овај уџбеник ученицима се показује како да на правилан начин и у праве сврхе користе дигиталне уређаје, како да буду безбедни на интернету и штите своје здравље док користе ИКТ. Наш уџбеник на занимљив и авантуристички начин уводи децу у свет програмирања.

У припреми је и уџбеник за шести разред. Да ли план и програм прати трендове у развоју ове индустријске гране и шта ће шестаци од следеће године учити из информатике?

– Да, исти тим аутора ради на уџбенику, који је потпуно прилагођен наставном плану и програму за шести разред. У шестом разреду ученици продубљују знања везана за креирање дигиталних садржаја коришћењем рачунарских програма од обраде текста, звука, слике, видеа до израде презентације. Биће оспособљени за управљање информацијама и безбедну комуникацију у дигиталном окружењу. Ученици шестог разреда ће имати могућност да стичу знања из текстуалног програмског језика Пајтон којим данас спада у један од најпопуларнијих програмских језика за учење програмирања у свету. Кроз Пајтон, ученици систематизују знања која су стекли из програмирања у петом разреду. Акценат је у шестом разреду стављен на декомпоновање сложенијих проблема на једноставније познате проблеме које ученици самостално или у тиму решавају. Кроз планиран програм шестог разреда ученици стичу вештине које су им неопходне за живот у 21. веку (дељење знања, дигитална комуникација, рад у тиму, решавање проблема,….)

Да ли је тешко мотивисати децу да заволе рачунарство? Како градите добре односе са својим ђацима?

– Мој стил рада није традиционално ауторитативни, већ свој ауторитет градим знањем, оним што ја постижем и оним што ученицима пружам, а они то увиђају. Трудим се да негујем учење по моделу, јер сматрам да је најефикасније. Генерално гледано, тешко је мотивисати децу уопште на учење, али када им прикажете да је једини рецепт опстанка у знању које поседују и које могу да примене, онда сте им показали да су они креатори сопственог универзума; да се сваки труд исплати и да квалитет мора бити видљив. Мислим да сам ученицима показала да сам ту да им помогнем да се остваре сопственим ангажовањем, што им је подстрек да се даље усавршавају и као зналци и као људи.

Извор: zelenaucionica

     Пауло Фреире

     ПЕДАГОДИЈА ОБЕСПРАВЉЕНИХ

     Пауло  Фреире  (1921–1997) био је један од најутицајнијих филозофа образовања   двадесетог  века и заговорник критичке педагогије. Материјалне потешкоће  у детињству учиниле  су  га  осетљивим за проблеме обесправљених   друштвених   слојева, и читав његов рад, и теоријски   и  практични,   био је прожет дубоком емпатијом за социјално ускраћене. Завршавајући правни факултет  у родном Брaзилу, Фреире је упоредо изучавао филозофију, феноменологију и психологију језика, напослетку осмишљавајући познате и утицајне пројекте за описмењавање одраслих. Фреиреов рад на описмењавању који је широко подржавала  држава прекинут је војним пучом 1964, након  чега Фреире проводи  неко време у затвору,  а потом  године  у егзилу,  најпре  у САД, а затим  у Швајцарској.  Повратак  у Бразил 1980. Фреире користи да настави свој рад на описмењавању и социјалном оснаживању обесправљених. Током 1968. излази његова Педагогија обесправљених, која га високо позиционира међу модерне филозофе образовања. Фреиреове  идeје постају утицајне широм  света, налазећи многе  поштоваоце  и изучаваоце и данас.

     Педагогија обесправљених припада  канону дела из филозофије образовања,  високо позиционирајући свог аутора у ред најзначајнијих педагошких мислилаца двадесетог века. Објављена је први  пут 1968.  на португалском, да би већ  1970.  доживела  енглеско  издање,  које је омогућило ширење Фреиреових идеја ван граница Бразила. Заснована на ауторовом раду на описмењавању одраслих, осветљена марксистичким аналитичким апаратом  и прожета дубоком емпатијом, Фреиреова најпознатија књига сматра  се темељним  делом правца који се данас назива критичком педагогијом. Противуречности света у ком је Педагогија обесправљених написана до данас нису нестале, и даље захтевајући аналитичку пажњу која нас може довести до онога што Фреире назива „освешћивањем“. Ово штиво је отуда много више од вредног канонског дела уписаног у историју мисли о образовању – оно данас има подједнако велик значај за савремене, као што је имало за своје прве читаоце, усмеравајући пажњу на релевантна  питања и стављајући читаоца у активну позицију, у којој ће храбро  промишљати свет, прихватајући  спасоносно бреме слободе.