Intervu jednog od Edukinih autora udžbenika Informatika i računarstvo za peti razred osnovne škole “Zelenoj učionici”

Koncept digitalnih udžbenika, iako je već neko vreme prisutan, još nije svima potpuno jasan. Razlog leži u tome što ni zadaci koji su bili postavljeni pred izdavače nisu bili precizni, pa je onda veliki deo posla pao upravo na njih. Nema sumnje da su se svi potrudili da ponude nešto novo i drugačije što će obogatiti svakodnevnu nastavu, a o tome po čemu se digitalni učenici domaćeg izdavača Eduka razlikuju od ostalih razgovarali smo sa profesorom Milošem Bajčetićem, redovnim profesorom Medicinskog fakulteta u Beogradu, članom udruženja Moodle mreža Srbije i jednim od autora Edukinih digitalnih udžbenika.

Na pitanje šta je to digitalni udžbenik, profesor Bajčetić odgovara:

„Kada su se uvodili digitalni udžbenici, nikom nije bilo potpuno jasno šta se očekuje od ove vrste obrazovnog materijala, pa su neki čak verovali da je dovoljno da ono što je na papiru prebace u elektronsku formu. To je, naravno, besmisleno. Čak su neka istraživanja pokazala da, onaj ko koristi digitalna sredstva za učenje, ukoliko naiđe na sadržaj gde ima više od dva skrola mišem, on će taj sadržaj štampati. Mi smo navikli na papir i to i dalje preferiramo.”

Ipak, naglašava profesor, nove tehnologije su neminovnost i donose mnogo mogućnosti za kvalitetniji rad, samo je pitanje da li mi to umemo da iskoristimo.

„Svi izdavači danas idu na korišćenje platformi u kreiranju digitalnih udžbenika, jer te platforme omogućavaju interaktivnost u radu sa elektronskim materijalima. Dakle, korak napred u odnosu na ono pomenuto prebacivanje papirnih udžbenika u elektronsku formu, jesu materijali koji sad sadrže i testove, video-klipove isl.

Ono što Eduku dodatno izdvaja od ostalih jeste korišćenje softvera koji se zove Moodle, koji je besplatan i dosta se koristi u obrazovnoj zajednici. Taj softver daje veliku slobodu korisniku, pa nastavnik koji je obučen da radi u Moodle-u, da on doda nešto u lekciju, ubaci neki svoj klip ili nešto sa YouTube-a što se njemu dopalo.

Ako odete u bilo koju školu, svaki nastavnik će vam reći da nije nijednim udžbenikom stopostotno zadovoljan i to je normalno. Zato im ova platforma omogućava da udžbenik prilagode sebi i svojim đacima.” – kaže profesor Bajčetić.

Neki nastavnici idu tako daleko da i učenike uključuju u izradu lekcija za digitalni udžbenik, što je najbolji način da se nove tehnologije upotrebe u nastavi, tvrdi profesor.

„Jer, ako vi digitalni udžbenik koristite da bi đaci nešto pročitali, odgledali, odgovori na pitanja, niste mnogo uradili, jer ga i dalje držite u ulozi pasivnog posmatrača. Ako hoćete da on nešto nauči, on mora da ima neki zadatak, aktivnost. Unutar Moodle-a to može da bude od onog najbazičnijeg rešavanja testova, do učešća u diskusijama koje je pokrenuo nastavnik ili čak učenik sam, preko grupnog seminasrkog rada koji đaci rade onlajn u grupama na koje su u platformi podeljeni. Sve to omogućava da đaka prebacite iz te uloge pasivnog posmatrača, na koju se obrazovni sistem u velikoj većini svodi, u ulogu aktivnog učesnika, čime mu se razvija kritičko mišljenje i podstiče proaktivnost.” dodaje.

Sve lekcije u digitalnim udžbenicima Eduke su dakle, potpuno fleksibilne. One su vrlo kvalitetno urađene i zadovoljiće potrebe za digitalnim nastavnim materijalom većine nastavnika. Ali, uvek imate one koji žele da zagrebu više, da lekciji daju neki svoj pečat, pa čak i da je potpuno izmene. Edukini udžbenici su u tom smislu vrlo prilagodljivi. Prvobitna verzija uvek ostaje sačuvana, za slučaj da požele da je vrate.

Na pitanje šta se dešava ako škola nema odgovarajuće mogućnosti za korišćenje ove platforme, profesor Miloš Bajčetić kaže:
„Ako škola nema školski server koji se koristi za pokretanje platforme, nastavnik se može obratiti Eduki, gde mu oni otvaraju nalog na svom serveru i on normalno pristupa i koristi digitalne udžbenike sa bilo kog mesta gde ima pristup internetu.”

Ako nastavnik želi da se obuči da koristi Moodle, treba da se obrati Moodle mreži Srbije, koja organizuje obuke, kako onlajn, tako i „uživo”. Naravno, ako nastavnik želi da materijal koristi kao klasičan digitalni udžbenik, onda mu nikakva posebna obuka za softver nije potrebna, sve je krajnje jednostavno i intuitivno. Važno je pomenuti da za Android postoji i mobilna aplikacija koja se može koristiti.

Profesora smo pitali i šta je najveći problem srpskog obrazovnog sistema kada je reč o digitalizaciji, na šta on odgovara:

„Mnogi će vam možda reći da školama nedostaje hardver i da je to najveći problem. Škole bi svakako trebalo da budu bolje opremljene, ali naš najveći problem su obuke nastavnika koje, ili nisu dovoljno kvalitetne, ili se ne sprovode u dovoljnoj meri. Ista stvar je i sa đacima. Iako se misli da su deca sad digitalno pismena, to je daleko od istine, deca su vrlo digitalno nepismena jer nisu svesna opasnosti koje vrebaju na internetu. Znate, kao što možete poginuti u saobraćaju ako se ne ponašate bezbedno, možete se na neki način povrediti na internetu. Učenici ne znaju ko sve može videti sadržaj koji objave, ne znaju kako da vode računa šta da objave, a da ne dođu u situaciju da se za par godina hvataju za glavu zbog nečega toga. U udžbeniku iz informatike za peti razred mi smo sad obuhvatili i lekciju koja objašnjava kako formirati lozinku koja će biti bezbedna i lako pamtljiva. To je vrlo važno, ljudi nisu ni svesni kakav problem može da im napravi nebezbedno ponašanje na internetu.”

Kada je reč o digitalnom učenju, mišljenja su vrlo podeljena. Pa tako imate pobornike upotrebe novih tehnologija u obrazovanju, ali i one koji smatraju da nam „kompjuteri ništa dobro nisu doneli, da smo mi učili bez njih, a znali tad više nego današnja deca”. Šta biste njima rekli?

„Vratio bih se malo u istoriju i rekao bih da jedan od prvih učitelja na svetu, Sokrat, nije zapisao nijednu jedinu reč. Za njega pisana reč nije imala nikakvu vrednost i sve što je ostalo od njega zapisali su njegovi đaci. On je živu reč smatrao jedinim validnim metodom učenja. Zamislite da neko danas to kaže?

Protiv otpora novim tehnologijama se ne možete boriti. Tehnologija jeste donela i mnogo negativnog, ljudi su postali površniji u komunikaciji, nestrpljivi, žele informacije odmah. Pa eto, vidite, imejl se sve manje koristi jer je na odgovor potrebno čekati. Mladi retko pišu mejlove, koriste Viber, WhatsUpp. Problem je i u tome što mladi smatraju da ne treba da pamte informacije „A što mi to profesore moramo da pamtimo, kad smo zahvaljujući internetu uvek na klik do znanja?” Ne. Niste na korak od znanja. Vi ste, deco na korak od informacije. A informacija i znanje su dve potpuno različite stvari.”

Šta je znanje?

Jedno je upamtiti, drugo je razumeti, a treće primeniti. Dete ne treba da izdeklamuje gradivo, treba da razmišlja. Znanje je na prvom mestu – sposobnost pronalaženja informacije, drugo da kritički procenite informaciju i treće da je primenite. Digitalni udžbenici bi baš u tome trebalo da pomognu, da se kod deteta razvije kritičko mišljenje.

Nije nepismen onaj koji ne ume da čita, već onaj koji poveruje svemu što pročita, rekao je Ivo Andrić. Kritičko razmišljanje, to je ono što moramo da razvijamo.

Intervju vodila: A. Cvjetić

izvor: www.zelenaucionica.com

Najbolja srpska nastavnica: Nastavnik ne sme da bude puki predavač

Katarina Veljković je profesor matematike i računarstva i informatike u Prvoj kragujevačkoj gimnaziji. Autor i koautor brojnih akreditovanih seminara u Srbiji i regionu. Nosilac desetina nagrada za brojna postignuća u svojoj nastavničkoj karijeri. Jedan od 50 najboljih nastavnika na svetu i koautor velikog broja udžbenika, među kojima i onaj za predmet informatika za peti razred osnovne škole, u izdanju IK Eduka.

Kada ste mi poslali svoju biografiju, skoro da sam se umorila od samog skrolanja. Hiljade sati stručnog usavršavanja, čak 16 nagrada i priznanja, 21 akreditovan seminar čiji ste autor ili realizator (i to samo u Srbiji) desetine projekata, objavljenih radova, udžbenika… Šta vas pokreće na toliki rad?

– Sama svrha vaspitno-obrazovnog procesa nalaže svakom nastavniku, kao direktno odgovornom činiocu, obavezu plasiranja znanja i veština koje prate savremene trendove u obrazovanju i društvu. Vreme u kome živimo podrazumeva socijalni kontekst upotrebnosti i pragmatičnosti znanja koje dajemo učenicima i koje oni treba da usvoje. Samim tim se osećam obaveznom da pratim potrebe društva u kome će moji učenici postati vlasnici sopstvenog znanja koje će im obezbediti samostalnost i njihov opstanak u vremenu koje dolazi.

Šta mislite, šta vas je kandidovalo za finale ovako prestižnog takmičenja kao što je Global Teacher Prize?

– Mislim da je to moj metod rada, u kome korišćenje tehnologije istovremeno sadrži obrazovnu dimenziju, gde učenici usvajaju veštine neophodne za buduće poslove, kao i etičku dimenziju korišćenja tih istih veština čiji rezultat jeste aplikacija ili uređaj koji za svrhu ima pomaganje ljudima kojima je to potrebno. Naglašavam im da su oni samo tvorci nečega što ostaje društvu u amanet.

Kako izgleda jedan Vaš čas? Po čemu se razlikuje od tradicionalnog načina rada?

– Kroz hibridnu nastavu, na mojim časovima, bilo da su časovi obrade ili utvrđivanja, koristim kvizove, aplikacije, interaktivne radionice, projekte zadatke i sl. gde su učenici stavljeni u aktivnu ulogu, rešavajući realne situacije, primenjujući sva svoja znanja i veštine koje su stekli kako na mojim, tako i časovima drugih nastavnika. Cilj takvog učenja je da učenici rešavaju probleme iz realnog života i da nauče da sarađuju sa drugima. Akcenat ovog koncepta učenja je učenje na pokušajima i pogreškama (ne samo u programiranju, nego i u konstrukciji, ali i u postavljenoj strategiji rešavanja), koristeći tehnologiju (robot) za testiranje rešenja, kao i naglasak na raznovrsnostima u rešenjima.

Moji časovi jesu velika igraonica na kojima mašta i kreacija dobijaju svoju punu potvrdu. Stvaralačke snage mojih učenika i mene su obostrane i podjednake. Takva uzajamnost u radu rađa ideje koje ja zasigurno, sama, ne bih imala. Pokretačke ideje imaju oni, kojima ja svojim znanjem potpomažem realizaciju i tako im prenosim sve što znam. Učenici na mojim časovima jesu misleći praktičari, uviđaju svrhu sopstvenog rada, i samim tim bivaju stvaraoci novog društva.

Koje kvalitete mora da poseduje nastavnik 21. veka kako bi na pravi način motivisao decu i probudio u njima interesovanje za predmet koji predaje?

– U današnje vreme uloga nastavnika je kompleksna. Prvenstveno nastavnik danas mora da bude otvoren za promene, to je ključna reč. Ta otvorenost podrazumeva kontinuirano usavršavanje, obuke, istraživanje, prijemčivost, fleksibilnost, slušanje, prepoznavanje potreba, očuvanje etičkog sistema vrednosti uz sve to… sve ono što nalaže društvo u kome obitavamo i u kome će obitavati naše mlade generacije. Nastavnik ne sme da bude puki predavač, već mora da bude planer i organizator nastavnog procesa, da bude mentor svojim učenicima i saradnik njihovim roditeljima i drugim nastavnicima.

Nastavnik mora da razume savremeno digitalno doba. Mora da pronađe najbolji način da učenicima omogući da iskažu svoj potencijal.

Tačnije, nastavnik treba da zna kako da pripremi svoje učenike za rad i život u savremenom društvu. Da ih nauči kako da razumeju probleme savremenog društva, ali pre svega da nauči svoje učenike da budu dobri ljudi, da budu spremni za život u interkulturalnom društvu.

Nastavnici su skloni da kritiku društva započnu rečenicom “…ali u moje vreme…“  i upravo tako, to je bilo naše vreme, ovo je sada njihovo vreme i mi to moramo poštovati. Mi smo tu zbog njih. Mislim da sam takav nastavnik, spremna da im pokaže put ka znanju, i pustim ih da sami dođu do njega.

Neki od projekata koje pominjete u biografiji su i hibridna učionica i učenje na daljinu koje ste omogućili đacima kojima je to bilo potrebno. Možete li nam reći nešto više o tome?

– Za učenike moje škole kreirala sam e-učionicu koja je namenjena svim učenicima. Osnovni cilj je da učenici koji duže vremena izostaju sa nastave zbog bolesti ili svog ličnog usavršavanja ne propuštaju gradivo, već da u svakom trenutku mogu da se uključe u učionicu. Virtuelna učionica je prostor u kome je učenicima znanje na dohvat ruke, u okruženju koje je njima blisko, od lekcija, kvizova, interaktivnih radionica, foruma, upitnika… To je mesto gde oni mogu da sarađuju jedni sa drugima, ocenjujući jedni druge, uče jedni od drugih. Pokazalo se da je ovaj pristup nastavi odlična ideja, naročito kada

je jedna moja učenica odsustvovala zbog svojih sportskih obaveza celo jedno polugodište. Trenirala je u Danskoj, dok je gradivo savladavala u Srbiji, ne gubeći ni jednog trenutka korak sa svojim drugovima iz odeljenja. Kada je nešto važno – uvek postoji način! Daljina je tu da nas nauči da pronađemo novi pristup, prepreke su tu da se usavršimo.

Koautor ste udžbenika za predmet informatika za peti razred u izdanju Eduke. Zašto je važno što je informatika postala obavezan predmet i na koji način ovaj udžbenik uvodi decu u svet računara koji je nešto više od društvenih mreža i  igrica?

– Kao što svi znamo deca dosta vremena provode na telefonu ili računaru, „gubeći“ vreme, na fejsbuku, instagramu ili igrajući igrice. Uvođenjem predmeta Informatika i računarstvo podstiče se radoznalost, kreativno razmišljanje i rešavanje problema korišćenjem digitalnih uređaja. Sva znanja i veštine koje stiču kroz ovaj predmet biće im korisna u radu u bilo kojoj oblasti od prirodnih do društvenih nauka.

Veoma je važno da deca što ranije stiču veštine algoritamskog načina razmišljanja, da razumeju kako računar radi kao i kako je moguće bezbedno koristiti digitalne uređaje i komunicirati u digitalnom okruženju.

Naš udžbenik Informatike i računarstva za 5. razred daje odgovor na pitanje „Zašto moram da učim informatiku?!“, i koncipiran je tako da učenici samostalno mogu da uče, da informatika nije samo fejsbuk, instagram ili igranje igrica. Kroz ovaj udžbenik učenicima se pokazuje kako da na pravilan način i u prave svrhe koriste digitalne uređaje, kako da budu bezbedni na internetu i štite svoje zdravlje dok koriste IKT. Naš udžbenik na zanimljiv i avanturistički način uvodi decu u svet programiranja.

U pripremi je i udžbenik za šesti razred. Da li plan i program prati trendove u razvoju ove industrijske grane i šta će šestaci od sledeće godine učiti iz informatike?

– Da, isti tim autora radi na udžbeniku, koji je potpuno prilagođen nastavnom planu i programu za šesti razred. U šestom razredu učenici produbljuju znanja vezana za kreiranje digitalnih sadržaja korišćenjem računarskih programa od obrade teksta, zvuka, slike, videa do izrade prezentacije. Biće osposobljeni za upravljanje informacijama i bezbednu komunikaciju u digitalnom okruženju. Učenici šestog razreda će imati mogućnost da stiču znanja iz tekstualnog programskog jezika Pajton kojim danas spada u jedan od najpopularnijih programskih jezika za učenje programiranja u svetu. Kroz Pajton, učenici sistematizuju znanja koja su stekli iz programiranja u petom razredu. Akcenat je u šestom razredu stavljen na dekomponovanje složenijih problema na jednostavnije poznate probleme koje učenici samostalno ili u timu rešavaju. Kroz planiran program šestog razreda učenici stiču veštine koje su im neophodne za život u 21. veku (deljenje znanja, digitalna komunikacija, rad u timu, rešavanje problema,….)

Da li je teško motivisati decu da zavole računarstvo? Kako gradite dobre odnose sa svojim đacima?

– Moj stil rada nije tradicionalno autoritativni, već svoj autoritet gradim znanjem, onim što ja postižem i onim što učenicima pružam, a oni to uviđaju. Trudim se da negujem učenje po modelu, jer smatram da je najefikasnije. Generalno gledano, teško je motivisati decu uopšte na učenje, ali kada im prikažete da je jedini recept opstanka u znanju koje poseduju i koje mogu da primene, onda ste im pokazali da su oni kreatori sopstvenog univerzuma; da se svaki trud isplati i da kvalitet mora biti vidljiv. Mislim da sam učenicima pokazala da sam tu da im pomognem da se ostvare sopstvenim angažovanjem, što im je podstrek da se dalje usavršavaju i kao znalci i kao ljudi.

Izvor: zelenaucionica

     Paulo Freire

     PEDAGODIJA OBESPRAVLjENIH

     Paulo  Freire  (1921–1997) bio je jedan od najuticajnijih filozofa obrazovanja   dvadesetog  veka i zagovornik kritičke pedagogije. Materijalne poteškoće  u detinjstvu učinile  su  ga  osetljivim za probleme obespravljenih   društvenih   slojeva, i čitav njegov rad, i teorijski   i  praktični,   bio je prožet dubokom empatijom za socijalno uskraćene. Završavajući pravni fakultet  u rodnom Brazilu, Freire je uporedo izučavao filozofiju, fenomenologiju i psihologiju jezika, naposletku osmišljavajući poznate i uticajne projekte za opismenjavanje odraslih. Freireov rad na opismenjavanju koji je široko podržavala  država prekinut je vojnim pučom 1964, nakon  čega Freire provodi  neko vreme u zatvoru,  a potom  godine  u egzilu,  najpre  u SAD, a zatim  u Švajcarskoj.  Povratak  u Brazil 1980. Freire koristi da nastavi svoj rad na opismenjavanju i socijalnom osnaživanju obespravljenih. Tokom 1968. izlazi njegova Pedagogija obespravljenih, koja ga visoko pozicionira među moderne filozofe obrazovanja. Freireove  ideje postaju uticajne širom  sveta, nalazeći mnoge  poštovaoce  i izučavaoce i danas.

     Pedagogija obespravljenih pripada  kanonu dela iz filozofije obrazovanja,  visoko pozicionirajući svog autora u red najznačajnijih pedagoških mislilaca dvadesetog veka. Objavljena je prvi  put 1968.  na portugalskom, da bi već  1970.  doživela  englesko  izdanje,  koje je omogućilo širenje Freireovih ideja van granica Brazila. Zasnovana na autorovom radu na opismenjavanju odraslih, osvetljena marksističkim analitičkim aparatom  i prožeta dubokom empatijom, Freireova najpoznatija knjiga smatra  se temeljnim  delom pravca koji se danas naziva kritičkom pedagogijom. Protivurečnosti sveta u kom je Pedagogija obespravljenih napisana do danas nisu nestale, i dalje zahtevajući analitičku pažnju koja nas može dovesti do onoga što Freire naziva „osvešćivanjem“. Ovo štivo je otuda mnogo više od vrednog kanonskog dela upisanog u istoriju misli o obrazovanju – ono danas ima podjednako velik značaj za savremene, kao što je imalo za svoje prve čitaoce, usmeravajući pažnju na relevantna  pitanja i stavljajući čitaoca u aktivnu poziciju, u kojoj će hrabro  promišljati svet, prihvatajući  spasonosno breme slobode.